Дивља телад

Године 1967 својим рођењем Ф.К. Раднички је освојио срца многих љубитеља фудбала широм нашег града, а нарочито становницима Петог Пука, краја у ком је и рођен. Сваким даном било је све више и више заљубљеника у Раднички, љубитеља фудбалске игре и доброг провода, нормалних људи који тада нису представљали навијачку групу, нису били оно што ми данас називамо група, али су свакако били представници краја, група људи која је своје пријатељство јачала на стадионима бодрећи клуб ма где он играо. За њих су све утакмице Радничког биле празник, дан који се проводи са пријатељима и уз вољени клуб, тако да су на све начине покушавали да од фудбалског дана направе спектакл, а поготово путујући са клубом, па је тако оно што ми данас називамо гостовање и тада као и сада било нешто најлепше што један навијач проживљава бодрећи клуб који воли.

На гостовања се често кретало доста раније, да се организује роштиљ, охлади пиво и да се добро расположење пренесе са трибина на терен, а након тога се неретко дешавало да се разапну шатори и намести камп како би се продужило дружење и наставила забава.

Колико је људи бодрило Раднички на гостовањима говори податак из 1981 године када се у Осечини нашло преко хиљаду навијача радничког, а такође и утакмице код куће биле су масовно посећене, тако да је стадион Крушика који се користио услед лоших услова на петом пуку углавном био крцат и тражила се карта више. Године 1987 Раднички добија нови стадион и опет се враћа на Пети пук где се настављају многа занимљива дешавања и на коме се игра и дан данас. О броју присталица које су пратиле Раднички говори податак да су трибине које примају 500 гледалаца увек биле крцате и да је Раднички са трибина бодрило преко 1500 људи против Љига,а тај кишовити дан остаће заувек у сећању свих навијача радничког.

Тек у мају 2000 навијачи Радничког по први пут одлазе на утакмицу као права организована навијачка група, а априла 2001 настаје и име које краси и красиће још дуго нашу групу. Сасвим случајно, под дејством алкохола у кафани, човек изван свега тога упоредио је групу и њено понашање са дивљом телади, а реакција и масовно одушевљење остаће свима у сећању. Као и име и прва застава настала је спонтано, пар сналажљивих момака скинуло је наранџасту цираду са локалне продавнице, а једина фарба које се нашла је била плава, тако су настале боје групе, боје које постају препознатљиве на тифо сцени Србије. Настанак групе није никад био повезан са успехом клуба већ искључиво као припадност крају и граду у коме се и за кога се живи.